Vreme Franca Ksavera Meseršmita

Franc Ksaver Meseršmit ne pominje se u „Istoriji umetnosti” Horsta Valdemara Jansona. Njegovo ime ne može se naći ni u studiji „Barok i rokoko” Žermena Bazena, pa čak ni u „Rečniku umetnosti i umetnika” u čijem je priređivanju učestvovao Herbert Rid. Ipak, poslednjih desetak godina o ovom umetniku se sve više govori i piše, a interesovanje za njegov rad, više od dva veka nakon smrti, kulminiralo je kada je, na aukciji održanoj u Njujorku 27. januara 2005. godine, jednu od Meseršmitovih bista otkupio Luvr. Procenjena na petsto hiljada, ta skulptura dostigla je cenu od četiri miliona i osamsto hiljada dolara!

Upravo pričom neimenovane radnice njujorškog Sotbija o toj aukciji otpočinje slovački televizijski dokumentarno-igrani film „Vreme grimasa” („Čas grimás”). Snimljen tokom prošle i ove godine, uz pomoć Ministarstva za kulturu Republike Slovačke, taj film deo je renesanse koju doživljava rad Franca Ksavera Meseršmita. Koje razmere to „ponovno rođenje” interesovanja za ovog baroknog umetnika poprima, najbolje ilustruje činjenica da je velika izložba njegovih radova, pozajmljenih iz brojnih svetskih muzeja i privatnih kolekcija, održana od 16. septembra prošle do 10. januara ove godine u njujorškoj „Neue Galerie”. I da su potom, od 26. januara do 25. aprila ove godine, tu istu izložbu mogli da vide posetioci pariskog Luvra.
Meseršmitovo životno delo, serija bista poznatih pod nazivom Charakterköpfe (verovatno najprikladniji prevod na naš jezik bio bi Osobene glave), gotovo u potpunosti je nastala tokom godina dobrovoljnog izgnanstva koje je ovaj vajar proveo u Bratislavi, nakon što je napustio Beč, grad u kojem se školovao i u kojem je neko vreme radio kao nastavnik na Carskoj akademiji.
„Vreme grimasa”, rekonstruiše poslednje dane Meseršmitovog života u Bratislavi. Oskudni podaci o umetnikovom životu u tome gradu uglavnom potiču iz jednog izvora – zapisa nemačkog putopisca Fridriha Nikolaja, koji je Meseršmita u njegovome domu posetio, ostalo je zabeleženo, 29. juna 1781. godine. Taj zapis poslužio je kao osnova za mnoge dijaloge u filmu. Tako reči Fridriha Nikolaja: „Da su duhovi bili ti koji su ga plašili i kinjili tokom noći, bila je za njega nepobitna činjenica, i smatrao je neprijateljem svakoga ko bi u njegovom prisustvu ma i najmanje posumnjao u to”, u filmu izgovara Johan Adam Meseršmit, brat Franca Ksavera Meseršmita. 

Dijalozi sporednih likova poslužili su autorima filma da pruže gledaocu podatke o jedinom glavnom junaku, nepoznate ili malo poznate čak i onima čije kulturno nasleđe Meseršmitovi radovi jesu. Koliko je to bilo neophodno svedoče i reči nosioca glavne uloge Mareka Vašuta o tome da su neki njegovi prijatelji, kada je rekao da će igrati Meseršmita, konstatovali da će opet igrati u nekom filmu o ratu, misleći da se radi o Meseršmitu – konstruktora aviona. Ti naglašeno narativni i ponekad usiljeni dijalozi, ipak ispunjavaju svoju svrhu. U senci raskošnih kostima i bogate scenografije, oni su osnova za razumevanje onoga najvrednijeg u televizijskoj drami o zaboravljenom umetniku – trenutaka stvaranja i bolnih, mučnih halucinacija koje je Meseršmit proživljavao. Borbu Franca Ksavera Meseršmita sa Duhom Proporcija, umetnikovim unutrašnjim demonom, još jednom na osnovu opisa koje je Fridrih Nikolaj ostavio, maestralno je oživeo Marek Vašut, češki glumac poznat i po epizodnim ulogama u holivudskim hitovima kakvi su „Nemoguća misija”, „Blejd II”, „Van Helsing”…
Scene koje prikazuju Meseršmita u realnosti samog, a u sopstvenoj percepciji – okruženog duhovima koji zaposedaju njegove radove i pokušavaju da zaposednu i samog njihovog stvoritelja, svedene game, gotovo uvek bez izgovorenih reči, snažno dočaravaju nemire i tragediju umetnika, ali i njegovu veličinu.
Franc Ksaver Meseršmit uspeo je, poput svojih mlađih savremenika Johana Hajnriha Fislija, Vilijama Blejka i, više od svih, Franciska Goje, da, na krajnje ličan i neponovljiv način, u umetnost pretoči sopstvene nemire. Zbog toga njegove Osobene glave izgledaju tako savremeno, i bliske su gotovo svakome današnjem čoveku, ophrvanom ličnim životnim problemima. A autori filma „Vreme grimasa” uspeli su da na jednostavan način ispričaju priču o umetniku i da upečatljivo ilustruju najdramatičnije trenutke njegovog života, one u kojima je bio sam i o kojima je samo jednom govorio, samo jednome čoveku.

Film „Vreme grimasa” neodoljivo podseća na najbolja vremena televizija sa naših prostora, ona kada su, ponedeljkom u 8 uveče, sa ekrana, kroz igrane TV drame, „progovarali” Sava Šumanović, Đura Jakšić, Laza Kostić, Borislav Pekić, ali i El Greko, Kazimir Maljevič, Danil Harms… „Vreme grimasa” režirao je Petar Dimitrov, scenario je, zajedno sa njim, napisao Dušan Mitana, a film je premijerno prikazan 10. februara ove godine u Bratislavi.
Ljubaznošću produkcijske kuće „Arina” i producenta filma gospođe Silvije Panakove, u saradnji sa Filološko-umetničkim fakultetom u Kragujevcu, „Vreme grimasa” će premijeru u Srbiji imati u sredu 9. novembra u 21 sat, u „Kutiji šibica” Studentskog kulturnog centra Kragujevac, u okviru programa Art TV. Ulaz na projekciju filma je besplatan.

(www.lice.rs, 2011/11/07)