„Free Man” Skoti Vilson

Francuski umetnik Žan Dibife skovao je pojam art-brut da njime označi umetnost samoukih stvaralaca koji rade van granica kulturnog miljea i institucija kulture zajednica u kojima žive. Art-brut podrazumeva umetnost psihički obolelih, zatvorenika, ekscentrika, usamljenika, neprilagođenih… sa margina društva. Upravo je „marginalna umetnost“ najčešći prevod Dibifeove kovanice kod nas.

Umetnost Skotija Vilsona jeste marginalna umetnost – njen stvaralac bio je samouk i radio je van granica kulturnog miljea i institucija kulture u svome okruženju. Ali Skoti Vilson nije bio ni psihički oboleo, ni kriminalac, ni ekscentrik, ni usamljenik. Njegov život nije se odvijao na margini društva. Naprotiv, vrlo često bivao je centar interesovanja i umetnika i galerista i mnogih drugih.
Razlozi za to leže u njegovom stvaralaštvu, ali i u tome kakva je ličnost on bio – mudar, rečit, vedar, duhovit, zanimljiv… Ukratko, osoba u čijem društvu je bilo pravo zadovoljstvo nalaziti se.

Roditelji Skotija Vilsona doselili su se iz Litvanije u Škotsku sredinom 19. veka. Dom su pronašli u Glazgovu, a svoje jevrejsko poreklo prikrili su izabravši novo porodično ime – Friman. Latinska poslovica Nomen est omen koja govori da ime nije samo reč, već i znak, znamenje, potvrdu je pronašla i u jednom od trojice njihovih sinova. Luis je zaista bio free man – slobodan čovek. Ipak, Luis Friman ostao je upamćen po imenu koje je sam sebi nadenuo četrdesetak godina nakon rođenja – Skoti Vilson.

Junak naše priče rodio se, najverovatnije, 6. juna 1888. godine. Nije imao ni deset godina kada ga je siromaštvo nateralo da napusti školu i počne da zarađuje novac. Prodavao je novine, zatim i svakojake sitnice, radio na vašarima, u cirkusima, na pijacama… Nikada nije naučio da čita i piše. Do kraja života znao je samo da se potpiše i da, više nagađajući, rastumači poneki novinski naslov.

Kao osamnaestogodišnjak, 1906, priključio se Škotskim musketarima, vojnoj jedinici duge tradicije. Vojnička služba vodila ga je do dalekih krajeva tadašnje Britanske imperije – u Indiju i na sam jug afričkog kontinenta. Prvi svetski rat proživeo je u rovovima na Zapadnom frontu.

Sudbina, u koju je duboko verovao, odvela je Luisa Frimana preko Atlantika. U Novi svet stigao je sa novim imenom – postao je Skoti Vilson. Vreme njegovog odlaska na američki kontinent ostalo je nepoznato. Ima onih koji veruju da se preko okeana zaputio odmah po okončanju Velikog rata, neki smatraju da se to dogodilo dvadesetih godina prošlog veka, a postoji i mišljenje da je Evropu napustio kada je već postalo izvesno da će njome ponovo buknuti plamen rata. Posle lutanja koje je, ako je verovati prvima trajalo dve decenije, a ako poverujemo potonjima – nekoliko meseci, Skoti Vilson skrasio se u Torontu. Otvorio je sitničarnicu i živeo je od kupovine i prodaje bilo čega što se moglo kupiti i prodati za malo novca.

U Torontu je počeo da crta.

Rajske ptice, 50,5 × 50,2 cm

I za Skotija Vilsona, kao i za većinu marginalnih umetnika, vezuje se bajkovita pripovest o buđenju uspavane kreativnosti. On je, kaže legenda, među drangulijama koje je otkupio s namerom da ih proda, pronašao čelično pero za crtanje. Fascinacija odbačenim predmetom bila je tolika da je poželeo odmah da ga upotrebi.

Taj trenutak ostao je duboko urezan u sećanje Skotija Vilsona. Zabeležena je njegova priča o nastanku prvog crteža: „Slušao sam klasičnu muziku toga dana, Mendelsona, kada sam, iznenadno, uzeo pero, umočio ga u bočicu sa mastilom i počeo da crtam, reklo bi se, verujem – da žvrljam, po kartonu koji je služio da zaštiti površinu stola preda mnom. Ne znam zašto. Jednostavno sam to radio. Za samo nekoliko dana – a radio sam neprekidno – cela površina bila je prekrivena malim licima i ostalim nacrtanim stvarima. Činilo mi se kao da me samo pero tera da radim, a da iz njegovog vrha naprosto teku linije koje se pretvaraju u crteže. Nisam mogao da se zaustavim. I, nisam se ni zaustavljao od tog dana.”

Crteži Skotija Vilsona ubrzo su našli mesto na njegovoj tezgi. Ako bi se nekome svideli, umetnik bi ih prodao za toliko malo novca da ne bi bilo preterano reći da ih je poklanjao. Ali, ipak se nerado razdvajao od svojih dela. Dešavalo se da ih izloži na ulici ili čak u autobusu, i da traži malu novčanu nadoknadu od onih koji su takvu izložbu „posetili”, uveravajući ih da nikada nisu videli niti će videti išta što bi se moglo porediti s njegovim radovima.

Trgovac umetninama Daglas Dankan primetio je neobičnog umetnika i njegovo nesvakidašnje stvaralaštvo, i 1943. godine, organizovao je izložbu radova Skotija Vilsona u Torontu, a 1944. u Vankuveru. Tek što se našao na pragu uspeha, Skoti Vilson ponovo je prešao Atlantik. Ovoga puta plovio je sa zapada na istok.

Bez naziva, 53,2 × 28 cm, 1938/40.

Nastanio se, 1945. godine, u Kilburnu, predgrađu Londona. Sudbina, njegova boginja, ostala mu je naklonjena – ni u Engleskoj njegovi radovi nisu ostali nezapaženi, i iste godine ih je izložio u londonskoj galeriji „Arkada”. Uporedo sa njegovom održana je i izložba „Raznolikost nadrealizma” na kojoj su se našli radovi Pabla Pikasa, Đorđa de Kirika, Paula Klea, Huana Miroa… Skoti se našao u najboljem društvu.

Početkom pedesetih godina 20. veka, na poziv Žana Dibifea, zaputio se u Francusku. Kritičar Bil Hopkins koji je sa Skotijem Vilsonom putovao, ostavio je belešku o njihovom dolasku: „Kada smo stigli nije nas samo Dibife čekao, s njim je bio i Pablo Pikaso. I jedan i drugi su već imali nekoliko Skotijevih crteža, a Pikaso je došao da vidi, i možda kupi još. U živom mi je sećanju ostalo s koliko strasti su obojica umetnika iskazivali divljenje prema Skotiju, žustro se i teatralno prepirući oko toga ko će koji crtež da kupi.”

Spontani, srdačni susreti sa običnim ljudima koji su nalazili lepotu u njegovoj umetnosti činili su Skotija Vilsona srećnim. Takvim ljudima bi rado prodavao crteže po vrlo niskim cenama, ili ih čak i poklanjao. Nije voleo da sluša isprazne pohvale kolekcionara i samozvanih poznavalaca umetnosti. Jednom prilikom, kada je video cene sopstvenih radova koje je odredio galerista koji mu je priredio izložbu, poređao je svoje crteže ispred galerije i ponudio ih je za mnogo manje novca – u galeriji su koštali i do 250 funti, ispred galerije – jednu ili dve!

Razmišljanje o kućama, 50 × 38 cm, 1950.

Dvodimenzionalne površine bogatih tekstura, najčešće dobijenih snopovima linija iscrtanih perom, prepoznatljiva su odlika radova Skotija Vilsona. Nastanak svojih crteža – ornamentalnih prikaza ptica, drveća i cveća, ljudskih lica, građevina… Skoti je objašnjavao jednostavnim rečima: „Ja samo svoje snove prenosim na hartiju.” Nikada nije želeo da analizira svoj rad i da otkriva skrivena značenja za koja su mnogi verovali da postoje. „Oko, ptice, cveće i drveće – to sam ja. Ne pitajte me šta sve to predstavlja. Ako ne znate, ja vam ne mogu reći. Znam da postoje oni koji to mogu da osete, rođeni sa time.”

Lica nazvana „Pohlepni” i „Zli”, česta na poznim crtežima Skotija Vilsona, ipak su dobila simboličko objašnjenje. Umetnik je, smatra se, tim radovima govorio o večitoj borbi između dobra i zla.
Skoti Vilson bio je cenjen i uspešan. U jesen života, 1965. godine, dobio je priliku da osmisli dekoraciju za jedan od čuvenih Rojal Vuster servisa za ručavanje. Njegova slika „Pesma ptica” našla se, 1970. godine, na zvaničnoj novogodišnjoj čestitki UNICEF-a.

Kada je, 26. marta 1972. godine, predao borbu teškoj, neizlečivoj bolesti, u njegovom stanu u Londonu pronađen je kofer pun novca. Novac je redovno ostavljao i u nekoliko banaka. Siromaštvo koje ga je pratilo tokom pola veka života, učinilo ga je opreznim i stalno zabrinutim za sopstvenu egzistenciju. Živeo je skromno, a sigurnost mu je obezbeđivala brižljivo prikupljana ušteđevina.

Bez naziva

Danas samo bogati kolekcionari mogu sebi priuštiti da kupe crteže Skotija Vilsona. Njihova cena je hiljadama puta veća od one po kojoj ih je sam umetnik. Dela Skotija Vilsona se nalaze u zbirkama Art-brut muzeja u Lozani, Muzeja moderne umetnosti u Parizu, Tejt galerije u Londonu, Muzeja moderne umetnosti u Njujorku…

Skotijev prijatelj Žan Dibife je rekao: „Umetnost neće doći i leći tamo gde joj namestimo krevet; ona će pobeći čim neko izgovori njeno ime. Ono što ona voli je da bude skrivena. Njeni najbolji trenuci su kada zaboravi i kako se zove.” Skoti Vilson jedan je od onih koji su udahnuli život njegovim rečima.

Skoti Vilson, fotografi i Henri Dardžer

Otvoren, srdačan, veseo, Skoti Vilson bio je vrlo inspirativan fotografima svoga vremena. Ida Kar, čuveni britanski fotograf jermenskog porekla, poznata po portretima umetnika među kojima su i Žan Dibife, Barbara Hepvort, Ežen Jonesko, Doris Lesing… nekoliko puta je fotografisala Skotija Vilsona. Rezultat njihove saradnje danas se čuva u zbirci britanske Nacionalne galerije portreta.

Tokom boravka u Čikagu, 1951. godine, Skotija Vilsona, Lili i Žana Dibifea fotografisao je Nejtan Lerner. Ono što je neobično je činjenica da je stanar Nejtana Lernera, možda baš dok se čikaški fotograf družio sa Dibifeovima i Vilsonom, stvarao, skriven od svih, jedno od najvećih dela marginalne umetnosti – seriju ilustracija sopstvenog rukopisa nazvanog „Priča o Vivijan devojčicama u zemlji poznatoj kao Kraljevstvo Nestvarno i Glandeko-anđelskom ratnom vihoru izazvanom pobunom dece-robova“. Umetnost danas slavnog Henrija Dardžera, o kojem je Zabavnik nedavno pisao, Nejtan Lerner je otkrio 22 godine kasnije! U Art-brut muzeju u Lozani, nastalom kada je Žan Dibife svoju decenijama prikupljanu zbirku zaveštao tom švajcarskom gradu, nalaze se radovi i Skotija Vilsona i Henrija Dardžera. I jedan i drugi svrstavaju se među najznačajnije marginalne umetnike.

(Politikin Zabavnik, 2011/09/09)