Nikolu Velickog sam upoznao nakon što sam „upoznao” njegove radove… Ali to je neka druga priča, već ispričana (što ne znači da neće biti ponovo ispričana, ovde, nekom zgodnom prilikom).
„Ovih dana na ulicama Beograda, na osvetljenim panoima, pojavili su se zanimljivi crteži koji su zbunili slučajne prolaznike i putnike na stajalištima gradskog prevoza.Crteži su zapravo originalne grafike i linorezi umetnika Nikole Velickog, studenta završne godine doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a ova nesvakidašnja izložba je deo praktičnog rada vezanog za njegovu doktorsku disertaciju.
Koncept ove originalne izložbe inspirisan je spomenicima podignutim za tragično nastradale vojnike kojima se grob ne zna, a koje karakterišu vrlo specifičan crtež i jarke boje i koji su poznati kao Krajputaši. Njihova namera bila je da privuku pažnju slučajnom prolazniku i ispričaju priču o životu pokojnika. […]
Cilj ove izložbe je, kako naglašava umetnik, da napravi osvrt na likovno bogatstvo spomenika Krajputaša, kao i da preispita mesto tradicionalne grafike u današnjem “digitalnom“ vremenu. […]”
Koncept ove originalne izložbe inspirisan je spomenicima podignutim za tragično nastradale vojnike kojima se grob ne zna, a koje karakterišu vrlo specifičan crtež i jarke boje i koji su poznati kao Krajputaši. Njihova namera bila je da privuku pažnju slučajnom prolazniku i ispričaju priču o životu pokojnika. […]
Cilj ove izložbe je, kako naglašava umetnik, da napravi osvrt na likovno bogatstvo spomenika Krajputaša, kao i da preispita mesto tradicionalne grafike u današnjem “digitalnom“ vremenu. […]”
U maju ove godine Nikola me je zamolio da napišem nekoliko rečenica o njegovim „Krajputašima”, za katalog izložbe koju je imao u Galeriji „Progres” u Beogradu. I ja sam, srećan, ponosan… zabeležio ovo:
Napisao sam nedavno da Nikola Velicki i junaci njegovih grafika, a radilo se tada o seriji nazvanoj Aboridžini, „režiraju i glume u neponovljivom filmu – životu samom. A nama, posmatračima Nikolinih radova, ostaje da u svom životu prepoznamo njihov, ili da u njihovim životima otkrijemo deliće svog”. I tada sam one koje prepoznajemo kao figure na njegovim radovima nazvao junacima, i možda je potrebno razjasniti šta ta reč znači – junak je, u ovom slučaju, „glavno lice ili nosilac radnje […]”, ali i „osoba koja se čime ističe, […] privlači naročitu pažnju”. Uvođenjem pojma radnja, opravdao sam to što sam radove Nikole Velickog uporedio sa filmom. A bez obzira na to što verujem da je njegov rad o životu, svakodnevnom, običnom, to što je nešto privuklo naročitu pažnju umetnikovu govori da je život, takav – običan, uvek i jedinstven i uzbudljiv.
Pripovedanje o životu je, neizbežno, Nikolu Velickog dovelo do pripovedanja o smrti. Iako se naizgled radi o apsolutnoj suprotnosti, nije tako. Smrt je za umetnika samo delić života, njegov neminovni kraj. Upravo takav pristup omogućio je Nikoli Velickom da reinterpretira krajputaše, kenotafe kojima je, od druge polovine XIX veka, u delovima centralne Srbije, čuvano sećanje na umrle daleko od kuće.
Smrt, nepojmljiva, demonska, oduvek je izazivala strah i budila maštarije o besmrtnosti. Neki od najvećih ljudskih poduhvata nastali su upravo u večitoj borbi da se smrt nadvlada. Nikola otkriva male, neobično lične, ponekad naivne ali i dirljive i vrlo snažne pokušaje da se u toj borbi pobedi. Nekoliko njegovih junaka, zaustavljenih u poslednjem trenutku u kojem se može izboriti besmrtnost, nekakvim neobičnim rukama pomažu ptici da poleti. Ako je ptica – duša, onda se neprepoznatljivi oblici koje neki drugi pronalaze u sebi mogu doživeti kao Makdugalovih 21 gram. Isprepletani nitima koje ih povezuju, spojeni čudnim i čudesnim vezama, prepušteni nekakvim bićima unutar njih samih… junaci Nikole Velickog, na ličnom, intimnom nivou bude i moja sećanja na stvarne junake sopstvenog detinjstva koji su došli do krajnje tačke življenja.
Duhovit, jasan i neposredan, Nikola Velicki ne postavlja posmatrača pred dileme. On otkriva pitanja na koja se ne može dati odgovor, ali je za odgovorom neophodno tragati. Čak ni takva zapitanost o velikim stvarima ne čini da Nikola Velicki izgubi dodir sa običnim životom. On, kao umetnik, snagu svoju kreativnosti daje da svojim junacima, ljudima čije je postojanje u prošlosti bilo realnost, pomogne da i dalje žive.
Napisao sam nedavno da Nikola Velicki i junaci njegovih grafika, a radilo se tada o seriji nazvanoj Aboridžini, „režiraju i glume u neponovljivom filmu – životu samom. A nama, posmatračima Nikolinih radova, ostaje da u svom životu prepoznamo njihov, ili da u njihovim životima otkrijemo deliće svog”. I tada sam one koje prepoznajemo kao figure na njegovim radovima nazvao junacima, i možda je potrebno razjasniti šta ta reč znači – junak je, u ovom slučaju, „glavno lice ili nosilac radnje […]”, ali i „osoba koja se čime ističe, […] privlači naročitu pažnju”. Uvođenjem pojma radnja, opravdao sam to što sam radove Nikole Velickog uporedio sa filmom. A bez obzira na to što verujem da je njegov rad o životu, svakodnevnom, običnom, to što je nešto privuklo naročitu pažnju umetnikovu govori da je život, takav – običan, uvek i jedinstven i uzbudljiv.
Pripovedanje o životu je, neizbežno, Nikolu Velickog dovelo do pripovedanja o smrti. Iako se naizgled radi o apsolutnoj suprotnosti, nije tako. Smrt je za umetnika samo delić života, njegov neminovni kraj. Upravo takav pristup omogućio je Nikoli Velickom da reinterpretira krajputaše, kenotafe kojima je, od druge polovine XIX veka, u delovima centralne Srbije, čuvano sećanje na umrle daleko od kuće.
Smrt, nepojmljiva, demonska, oduvek je izazivala strah i budila maštarije o besmrtnosti. Neki od najvećih ljudskih poduhvata nastali su upravo u večitoj borbi da se smrt nadvlada. Nikola otkriva male, neobično lične, ponekad naivne ali i dirljive i vrlo snažne pokušaje da se u toj borbi pobedi. Nekoliko njegovih junaka, zaustavljenih u poslednjem trenutku u kojem se može izboriti besmrtnost, nekakvim neobičnim rukama pomažu ptici da poleti. Ako je ptica – duša, onda se neprepoznatljivi oblici koje neki drugi pronalaze u sebi mogu doživeti kao Makdugalovih 21 gram. Isprepletani nitima koje ih povezuju, spojeni čudnim i čudesnim vezama, prepušteni nekakvim bićima unutar njih samih… junaci Nikole Velickog, na ličnom, intimnom nivou bude i moja sećanja na stvarne junake sopstvenog detinjstva koji su došli do krajnje tačke življenja.
Duhovit, jasan i neposredan, Nikola Velicki ne postavlja posmatrača pred dileme. On otkriva pitanja na koja se ne može dati odgovor, ali je za odgovorom neophodno tragati. Čak ni takva zapitanost o velikim stvarima ne čini da Nikola Velicki izgubi dodir sa običnim životom. On, kao umetnik, snagu svoju kreativnosti daje da svojim junacima, ljudima čije je postojanje u prošlosti bilo realnost, pomogne da i dalje žive.
Vladimir Ranković, Beograd, maj 2011.
Dobrog sam raspoloženja jer mi Nikola, svojim radom, pruža utisak da prisustvujem nečemu velikom, vrednom, i da uspevam, nekim svojim zrncem, da malo doprinesem svemu tome.
(Galerija „Progres” 2011/05/30 – 2011/12/03)
Нема коментара:
Постави коментар